Dobrodošli na blog: Živeti sa alergijama na hranu

Život bez jaja, mleka, glutena i još da dodam soje, kikirikija, lešnika nije ni malo jednostavan. Kad - kad pomislim da me je neko izazvao da li mogu sve to još podneti u životu, a nekada pomislim da smo srećni jer ćemo se barem hraniti zdravije, daleko smo od prehrambenih proizvoda i skoro svi obroci moraju da se spremaju kod kuće. Sve u svemu - živeti sa alergijom na hranu jeste izazov, a sa čime se sve suočavamo i kako uspevamo sa svim preprekama da se izborimo, ostaje uglavnom između četiri zida.

Kad si uskraćen za većinu osnovnih namirnica, čak i ako se one sve češće isključuju iz upotrebe po preporuci nutricionista, a ovde mislim na mleko i gluten, u svakoj pori života nosite se sa određenim komplikacijama. 

U kući, u vrtiću, u parku, u školi, na poslu, u restoranu, na putu...svuda se suočavamo sa problemima. Jedino smo bezbedni i spokojni u svojoj kući, jer tu pravimo 99,9% obroka i u kulturnim institicijama, jer je u njima hrana zabranjena. 

Hajmo redom da vam ispričam kako se snalazimo.

Home made nije potreba već moranje

Možete pomisliti da je najlakše je u kući, ali problem je u tome što se apsolutno sva priprema obroka dešava u kući. Mi, alergičari sami meljemo brašno, sami pravimo mleko, sami mesimo hleb, peciva, kekseve, torte. Retko kada imamo mogućnost izbora.

Kod nas kuhinja okuplja porodicu, a ne ugaona garnitura i TV.

Obično je jedan ukućanin alergičan na određene namirnice. Ukoliko ih ima dva ili više - onda je verovatno drugi ukućanin alergičan na sasvim različite namirnice. To u mnogome otežava pripremu hrane. Ručak je manje - više najlakše pripremiti, ali mafini, hleb, poslastice, keksevi... sve mora da se kombinuje i pravi posebno. Ako je neko alergičan na jaja, potrebno je ili ih izbaciti iz recepta ili ih prilagoditi receptu adekvatnim zamenama. Ako je neko alergičan na mlečne proizvode, a recept sadrži jogurt, treba ga zameniti kiselom vodom, ili biljnim jogurtom ako je to moguće. Zamislite samo pripremu mafina, koji se pored palačinki najlakše prave: jedna vrsta bez jaja i glutena što u receptu znači staviti manje brašna bez glutena, a više masnoće, tečnosti ili voća i džema; druga vrsta isto to, samo sa jajima, jer mafini sa jajima su oni pravi mafini, a jaja su zdrava i šteta ih je uskratiti ukućaniniu koji ih sme koristiti, i treća vrsta mafina - komercijalna, za goste i najtvrđeg ukućanina. Sve vreme tokom pripreme, koristimo 3 posude i pazimo da glutensko brašno ne leti po kuhinji, a da se mafini za alergičare ne dodiruju sa ostalim mafinima.

Najgore je, čini mi se sa glutenom, svuda ga ima. Kod osoba koje su obolelele od celijakije, u porodici često postoje dva ili više člana koji moraju totalno izbegavati gluten. To onda znači da bi svi ukućani trebalo da pređu na bezglutensku ishranu, zbog mogućnosti unakrsne kontaminacije. Ukratko, brašno leti po kuhinji, keks se drobi, hleb se mrvi, a sve je to opasost za one koji su oboleli. 

Kod nas je situacija takva da mama (tj. ja) ne može da postigne da nahrani i zadovolji potrebe tri dečaka, od kojih je jedan na ishrani bez glutena i jaja, drugi sve češće bez mesa, ali se, sva sreća, prilagodio bezglutenskoj dijeti, dok je treći, onaj najveći i najtvrđeg kova - ljubitelj prehrambenih namirnica. Njega pokušavam privući zdravoj ishrani, tako da je on trenutno veći posao i veća misija od misije prilagođavanja hrane malom alergičaru. 

Vrtić - škola: mesta gde različitost dolazi do izražaja

Ako pričamo o situaciji u Srbiji, situacija je uglavnom diskriminišuća za decu koja ne smeju da jedu određene namirnice. Organizacija kuhinje u školama i vrtićima nije prilagođena izazovima kao što je priprema hrane za alergičare. Mame najčešće donose obroke, a to su u vtriću: doručak, užina, ručak... Još gora je situacija sa obolelim od celijakije, jer kuhinja i sve što se u kuhinju unosi mora biti bez tragova glutena zbog kontaminacije sa hranom, a to podrazumeva i veću investiciju. Naravno, kod nas u zemlji, zgrada na vodi je važnija od osnovnih dečijih prava.

U školsom uzrastu, diskriminacija je veoma česta pojava. Različitost u ishrani može biti povod vršnjačke diskriminacije: izbegavanje, verbalno zlostavljanje, fizičko nasilje.  Sa psihološkog stanovišta sve to detetu koji ima alergiju na hranu izaziva dodatne otežavajuće okolnosti sa kojima treba da se nosi. Umesto da se fokusira na dozvoljene namirnice, dete sa alergijama na hranu je frustrirano i veoma rano mora da se bori za svoja prava u društvu. 

Park je mesto najveće opasnosti za alergičnu decu

Kao i u prodavnici kada tražim namirnice koje moj mališan sme jesti, tako se i na javnim mestima, a naročito u parkovima u kojima deca, pored kuće, provode najviše vremena, ponašam kao detektiv na radnom zadatku. Koliko sam samo puta trčala sa jednog dela parka na drugi kada je zašuškala kesica? Nemam pojma. Deca ne znaju tačno šta smeju, šta ne smeju, a put do pogleda "smem li?" i postavljanja samog pitanja - se uči kako dete raste. Najnezgodnije je kad se alergeni menjaju, pa jednom sme, jednom ne. Ali ipak, najopasnije je sa jakim alergijama, kao što su jaja i kikiriki. Naravno, mi smo zakačili i njih, tako da mi je crvena kesica sa žutim slovima S M O K I, najveći strah. 

A među ljudima - pričanje i ne/razumevanje

Ono što je neminovno, a što mnogo smeta osobama koje imaju alergiju ili roditeljima čija su deca alergična je - objašnjavanje. Mnogima je veoma čudno to što moj mališan ne sme jesti određenu hranu. Jednima je toliko neobično da žele da znaju sve detalje ishrane za alergičare, pa se tako ja udubim objašnjavajući, da bi sledeći put ta osoba ponudila moje dete grisinama sa kikirikijem. A ono niti sme gluten, a kikiriki je na listi namirnica opasnih po život. Drugi se i ne unose preterano, jer ih ne dotiče i ne zanima, i to je potpuno u redu. A razumevanje trećih čini da prilikom rođendana njihovog deteta, čak naprave poseban jelovnik za mog mališana. 

A u prodavnici, kada pitate za određeni proizvod i ponude vam zamenski koji sadrži alergen koji takođe ne smete, i moram i taj odbiti, krenu potpitanja: "pa jel će proći, jel na još nešto alergičan?"... pa onda oni empatični odgovori "i moja ta i ta ima alergiju na to..." ili "baš mi je žao" ili odgovori podrške puni optimizma: "ma proćiće, sigurno". Najbolji su mi oni koji mi nude rešenje: "jel ste probali homeopatiju?" ili "jel ste probali da pijete to i to, moja bratanica je pila mesec dana i povuklo se". 

Kofer pun hrane

Imam jedan kofer koji sam dobila od divnih žena iz mog bivšeg života. Toliko je veliki da u njega mogu da stanu dva mala Kineza, bukvalno. E, naše prvo putovanje na more je napunilo namirnicama ceo taj kofer. U drugi manji kofer smo spakovali garderobu i peškire za nas četvoro. Šta drugo da dodam? Ne samo da ne možete da se oslonite na hotel, zemlju gde putujete, već morate dvadeset dana unapred i svakog momenta da mislite šta ćete jesti. Kako vreme sa alergijama odmiče, malo smo se opustili i bolje se prilagođavamo, pa sada nosimo znatno manje stvari. 

Kad god negde idemo, napravi se i plan dodatne kupovine namirnica koje nosimo kući. Svuda u svetu je izbor namirnica bez glutena, bez jaja, mleka i drugih alergena mnooogo veći, a cene znatno jeftinije, tako da je to uvek dodatni trošak za naše putovanje. 

Nemam zaključak koji bi mogao uokviriti sve ono sa čim se suočavaju ljudi sa alergijama na hranu. Pogotovo, ukoliko se radi o deci. Stalno se sećam prve pedijatrice koja nam je rekla: "Vreme radi za vas." 

Tako da mi čekamo. Čekamo da porastemo, čekamo da jačamo, čekamo da jedemo isto što i svi drugari, čekamo da nahranimo naše telo i kožu tako da nas koža više ne svrbi i ne peče, čekamo da na put krenemo sa jednim rancem, čekamo da ne nosimo lupu u prodavnicu, čekamo.... i nadamo se.  

Pratite me i na Facebooku, a ako imate probleme sa alergijama i dermatitisom možete pratiti tekstove i na prvom portalu u regionu koji se bavi alergijama.